СРБИЈА И ПОЛИТИКА ВЕЛИКИХ СИЛА 1914-2014.

Зашто се баш данас у овом немирном часу – усред узаврелог мира у кризној завршници транзиционе епохе коју проживљавамо, уз несмањене бојазни за личну и националну безбедност, раширени тероризам и десетине локалних и регионалих сукоба – сећамо првог одиста глобалног сукоба? Шта је у том сукобу толико значајно да надилази децималну пригоду обележавања стогодишњице почетка (1914-2014)? Шта би могао да буде лични доживљај тог рата, мимо званичних упутстава за обележавање јубилеја и онога што се зове култура сећања или политика сећања? Као да се и сећањем усмереним на прошлост може управљати према краткорочним мерилима дана?

Иако наликују по несрећама које изазивају, ратови се како је поменуто, веома разликују. А сличности, као и разлике, ваља упамтити. У модерном добу збило се неколико одиста великих и сурових ратова али је само један понео име – Велики рат. То име му је наденуто из страхопоштовања у јеку трајања и потом, у временима сећања и тумачења, док се на историјском хоризонту није указао и други велики исто тако застрашујући ратни сукоб. Тада је Велики рат преименован у Први светски рат. Ипак, када се каже да је понеки од разматраних ратова у нечему испољио немилосрдну величину, подразумева се да је само онај вођен од 1914. до 1918. године био уистину Велики рат. Шта је било одиста велико у великом рату? Да ли поменута хушкајућа и ратоборна неограниченост ангажованих страна, или разуздана глобалност деструкције као можда трајна и пресудна особина сваког будућег сукоба на светској сцени? Или је нанета неизмерно велика бол, голема несрећа на десетине милиона згажених и згрожених, опустошених и осиротелих, рањених и погинулих? Ма шта од тога да се догодило, изнурујуће четворогодишње збивање Великог рата у другој декади двадесетог века је фрагментованом и конфузном свету указало на крајње нечовечне потенцијале глобалног сукоба. Први светски рат је обухватио знатан део човечанства, у таквој безмерности да се догодио као задес, ломна траума нација и држава, која је по ефектима превазишла и најцрња очекивања. Био је то масовни шок епидемичног ширења глобалног сукоба диљем скоро читавог културног и цивилизованог света.

Напослетку, потребно је рећи да историјски јубилеји - било да се догађаји славе, обележевају, или се на њих опомиње - могу да послуже и дубљем промишљању прошлости, нарочито са становишта избегавања историјског зла које прети да се понови у садашњости. Први светски рат је била једна таква злоћудна европска збрка која је својим нељудским интензитетом и брзим ширењем испољила све негативне потенцијале „глобализације зла”.

Одговорност за избијање Првог светског рата је предмет дугих расправа на политичком и научном плану. Иако је одговорност и кривица Аустроугарске и Немачке за избијање Великог рата одавно утврђена и уврежена у културном и научном мњењу, с времена на време се обнављају спорења око конкретних форми кривице. Тако се свесно мешају изнађени и конструисани поводи са скривеним узорцима првог одиста светског сукоба, па се указује на Сарајевски атентат и хице Гаврила Принципа, као на првенствени узрок Великог рата. Такве реинтерпретације, на савременој интересној матрици историјске и историографске ревизије, свакако не одговарају утврђеној истини о прошлости. Одатле, неопходно тумачење битних догађаја Првог светског рата и положаја и улоге Србије у свим његовим фазама, али и у контексту „кратког двадесетог века”, доприноси разјашњењу еволуције европских и светских односа - од почетка прошлог столећа све до савременог доба.

Са становишта неуравнотеженог односа великих европских сила и малих балканских земаља, у какве је спадала Краљевина Србија, научно пропитивање различитих фаза и етапа, као и драматичних догађаја и значајних личности укључених у збивања Великог рата 1914-1918., тиме више је од истраживачког значаја. Томе је, заправо, посвећен научни скуп „Србија и политика великих сила 1914-2014. као и овај зборник Института за политичке студије, настао на основу поднетих радова, прилога и саопштења, као и плодног дијалога учесника.