ПРЕОБЛИКОВАЊЕ ОДРЕДБИ АХТИСАРИЈЕВОГ ПЛАНА: КУЛТУРНО И ВЕРСКО НАСЛЕЂЕ И ПОСТКОНФЛИКТНИ СПОРАЗУМ БЕОГРАДА И ПРИШТИНЕ
Стефан Сурлић, Игор Новаковић
Open publicationУ чланку се истражују ставови посланика британског Парламента о српском устанку у Босни и Херцеговини, од његовог избијања до преусмеравања пажње европске дипломатије и британске јавности са Херцеговине, Босне, Србије и Црне Горе ка Бугарској и Цариграду у лето и јесен 1876. године. Показало се да су гледишта британских конзервативаца и либерала била међусобно сасвим различита у основним питањима узрока устанка, оцене дипломатских акција британске владе и предлога решења за настале сукобе. Конзервативци нису били сасвим јединствени, али њихови кључни представници, предвођени премијером Бенџамином Дизраелијем (Benjamin Disraeli), тврдили су да су устанак покренули и водили „страни утицаји”, при чему су оптуживали Србе из Србије и Црне Горе. Бранили су политику конзервативне владе, а решење за сукобе видели су у очувању постојећег стања у Османском царству и увођењу опрезних и постепених реформи, на основу преговора између Турака и устаника. Либерали су, са друге стране, били јединственији у уверењу да је главне узроке устанка требало тражити у турској страховлади и неправдама и да се сарадња припадника истог народа није могла спречити ни зауставити. Подршку британске владе Османском царству сматрали су морално и практично неодбрањивом. Као решење за смиривање сукоба предлагали су увођење аутономије у Босни и Херцеговини, по угледу на Србију или Румунију. На тај начин би ланац слободних држава локалних народа заменио Османско царство, као брана руском продору ка југу. Аустријска окупација Босне и Херцеговине, у расправама из 1876, готово да није помињана.