ПРЕОБЛИКОВАЊЕ ОДРЕДБИ АХТИСАРИЈЕВОГ ПЛАНА: КУЛТУРНО И ВЕРСКО НАСЛЕЂЕ И ПОСТКОНФЛИКТНИ СПОРАЗУМ БЕОГРАДА И ПРИШТИНЕ
Стефан Сурлић, Игор Новаковић
Отвори публикацијуИнституција административног (управног) спора има своје корене у српској и југословенској уставно-правној и управно-правној традицији. Институт жалбе у управном спору осликавао је уставно-правне тенденције ограничавања извршно-управне власти оличене најпре у монарху, а касније у колегијалном органу (Влада, Извршно веће), у правцу заштите права појединца као увек „слабије” странке у спору о законитости аката управних органа власти.
Питање се чини актуелним и данас, с обзиром да Устав Републике Србије (2006) у делу у коме регулише људска и мањинска права и слободе, право на жалбу регулише као једно од основних људских права којим појединац остварује право на једнаку правну заштиту и право на правно средство у поступку пред органима јавних власти који одлучују о правима и обавезама и на праву заснованим интересима сваког појединца. Могућност појединца да своја права заштити у случају њихове повреде од стране органа јавне власти, прави је показатељ демократских капацитета једне државе и њених институција, као и вредносне оријентације друштва у целини.