ФАКТОРИ ТЕРИТОРИЈАЛНЕ РЕПРЕЗЕНТАТИВНОСТИ У ЗАТВОРЕНОМ ПРОПОРЦИОНАЛНОМ ИЗБОРНОМ СИСТЕМУ: СЛУЧАЈ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Дејан Бурсаћ
Open publicationПредмет рада је радикална италијанска десница, која је убједљиво побиједила на прошлогодишњим изборима и формирала најдеснију владу након Другог свјетског рата. Циљ рада је да анализом историјата и околности дјеловања италијанске деснице утврди разлоге јачања њеног фашистичког крила, те да укаже да ли су оправдани страхови Европске уније да се фашизам вратио у земљу која је међу њеним оснивачима. Основно по чему се савремена радикална десница разликује од фашизма је њено прихватање демократије и политичког плурализма. Она је фундаментално другачија од класичних фашистичких партија, одликује се популизмом а не елитизмом, нативизмом умјесто расизмом, није аутократска већ демократска. Све до деведесетих година у италијанском политичком дискурсу термин десница изједначаван је са фашизмом, тако да права десница није ни постојала као регуларан учесник политичког живота. Закључак рада је да Италија никада није потпуно завршила са фашизмом, до краја није спроведен процес дефашизације. Побједа радикалне деснице, у којој доминира најмлађа странка, Fratelli d’Italia, која је потомак Мусолинијеве партије, је резултат самог чланства у Европској унији и таласа криза са којима се она суочава, специфичности италијанског политичког система, особености италијанског фашизма, општег слабљења либералног поретка уз трансформацију љевице и деснице. Десница није освојила двотрећинску већину у парламенту што је услов да би десничарска влада могла да мијења устав без референдума, тако да је законска реализација радикалних политика под контролом. Минималан ризик од погоршања односа са Европском унијом постоји јер без обзира на тренутни умјеренији приступ, Ђорђа Мелони се залагала за напуштање еврозоне и концептуално другачије уређење бриселског система.