Institute for Political Studies

11 Dobrinjska Street
(4th floor)
11000 Belgrade

Contact details
SR
SR
Политичка ревија 3/2020

КОНСТИТУЦИОНАЛИЗАЦИЈА ПРЕДСЕДНИЧКОГ СИСТЕМА У ТУРСКОЈ: ДАЉЕ ОД ДЕМОКРАТИЈЕ, БЛИЖЕ ДЕСПОТИЈИ

UDCУДК 342.5(560) Pages33-54 Year2020
10.22182/pr.6932021.2
Research overview

Abstract

Прелаз са заштитничке демократије у Турској коју карактерише доминантна улога војске на делегативну демократију са израженом функцијом плебисцитирне извршне власти, била је природна и дугоочекивана последица стогодишњег бурног развоја политичког система. Турска верзија президенцијализма, уведена 2017. године, одликује се недостатком хоризонталне одговорности, успостављањем неограничене моћи председника над свим гранама власти, растом општег клијантелизма и смањеном репрезентативношћу. Три фактора која су предодредила конституционализацију президенцијализма су нестабилност парламентарног система, значајна улога војске у доношењу политичких одлука и вишевековни развој политичке културе јаког вође. Рад тежи да кроз историјски осврт на конституционални развој који је предодредио промену политичког система Турске у председнички, истражи како је овакав систем обезбедио легитимитет, а истовремено постао недемократски. Турска верзија председничког система створила је хибридни и аутохтони режим деспотије са неуравнотеженом моћи шефа државе.

Sources and literature

References

  1. Ајзенхамер, Владимир, и Ђурић, Живојин. 2018. ,,Политички систем Турске на размеђу кемализма и исламизма.“ Српска политичка мисао 18 (4): 441–466.
  2. Aksan, Virginia H. 2006. “Ottoman to Turk: Continuity and Change.” International Journal, 61(1): 19–38. doi: 10.1177/002070200606100102.
  3. APF. 2017. “Erdogan warns Turkey could ‘say goodbye’ to EU”, The Hindu. 2 May 2017. Poslednji pristup 20. mart 2021.https://www.thehindu.com/news/international/erdogan-warns-turkey-could-say-goodbye-to-eu/article18357191.ece.
  4. Aslan-Akman, Canan, and Akçalı Pinar. 2017. “Changing the system through instrumentalizing weak political institutions: the quest for a presidential system in Turkey in historical and comparative perspective.” Turkish Studies 18 (4): 577–600. doi: 10.1080/14683849.2017.1347508.
  5. Bağlı, M. 2013. “Hikmet-i Hükümet.” Yeni Türkiye 51: 185–189.
  6. Başer, M. 2017. “The Turkish diaspora and the constitutional referendum.” Independent Turkey, 22 April 2017. Poslednji pristup 15. mart 2021. https://www.imi.ox.ac.uk/blog/turkey2019s-diaspora-engagement-policy-under-the-justice-and-development-party.
  7. Castaldo, Antonino. 2018. “Populism and Competitive Authoritarianism in Turkey.” Southeast European and Black Sea Studies, 18 (4): 467–487. doi: 10.1080/14683857.2018.1550948.
  8. Charlton, R. 1986. “Contemporary Legislatures.” Comparative Government, 38−54. USA: Longman.
  9. Constitution of the Republic of Turkey, dostupno na: https://global.tbmm.gov.tr/docs/constitution_en.pdf . Pristupljeno: 18. mart 2021.
  10. Cremer A., Serra. 2016. “Turkey Between the Ottoman Empire and the European Union: Shifting Political Authority Through the Constitutional Reform.” Fordham International Law Journal, 35(1): 280–349.
  11. Dokupil, Susanna. 2002. “The Separation of Mosque and State: Islam and Democracy in Modern Turkey.” W. Va. L. Rev. 105(5): 53–127.
  12. Esen, Berk, and Sebnem Gumuscu. 2016. “Rising Competitive Authoritarianism in Turkey” Third World Quarterly 37 (9): 1581–1606. doi: 10.1080/01436597.2015.1135732.
  13. Esen, Berk, and Sebnem Gumuscu. 2017. “A Small Yes for Presidentialism: The Turkish Constitutional Referendum of April 2017.” South European Society and Politics 22(3): 303−326. doi: 10.1080/13608746.2017.1384341.
  14. Fedayi, C., Mazi. 2013. “Hal ve İstikbal Boyutlarıyla Başkanlık Sistemi.” Yeni Türkiye 51: 679–691.
  15. Jongerden Joost. 2018. “Conquering the state and subordinating society under AKP rule: a Kurdish perspective on the development of a new autocracy in Turkey.” Journal of Balkan and Near Eastern Studies, 21 (3): 1–14. doi: 10.1080/19448953.2018.1497751.
  16. Gönenç Levent. 2008. “Presidential elements in government: Turkey.” European Constitutional Law Review 4 (3): 488–523. doi:10.1017/S1574019608004884.
  17. Gurcan, Metin, and Gisclon, Megan. 2016. “From autonomy to full-fledged civilian control: The changing nature of Turskish civil-military relations after July 15.” IPC-Mercator Policy Brief, 2016.
  18. Hardin, Russell. 2009. “Compliance, Consent and Legitimacy.” In The Oxford Handbook of Comparative Politics, eds. Carles Boix and Susan C. Stokes, 1−23 Oxford. doi: 9780199566020.003.0010.
  19. Hurriyet Daily News. 2017. “Turkey won’t wait at Europe’s door forever: President Erdogan”, 26 April 2017. Poslednji pristup 23. mart 2021. https://www.hurriyetdailynews.com/turkey-wont-wait-at-europes-door-forever-president-erdogan-112434.Kanatli, Mehmet. 2016. “The practicability of the presidential system in Turkey and the discussions over never ending dreams of democracy.” Tesam Akademi Dergisi 3 (2): 111–130. https://dergipark.org.tr/en/pub/tesamakademi/issue/24719/261449.
  20. Konak, N., and R. Özgür Dönmez, 2015. “Deconstructing a Neopatrimonial via Humour: Gezi Park ‘Capulcu’ Protests in Turkey’.” In Waves of Social Movement Mobilizations in the Twenty-first Century: Challenges to the Neo-Liberal World Order and Democracy, eds. Nahide Konak and Rasim Özgür Dönmez, 59–82. London: Lexington Books.
  21. Lazić, Vuk. 2019. ,,Uvođenje predsedničkog sistema u Turskoj: perspektive i izazovi.” Godišnjak Fakulteta političkih nauka XIII (22): 47–68.
  22. Linz, Juan. 1990. “The Perils of Presidentialism.” Journal of Democracy 1 (1):51–69. doi: 10.1353/jod.1990.0011.
  23. Özbudun, Ergun. 2011. The constitutional system of Turkey: 1876 to the present. Springer.
  24. Özbudun, Ergun. 2012. “Presidentialism vs. Parliamentarism in Turkey.” Istanbul Policy Center, Policy Brief 1.
  25. Özpek, B. B. 2012. “Constitution-Making in Turkey After the 2011 Elections.” Turkish Studies 13(2), 153–167. doi:10.1080/14683849.2012.685253
  26. Mainwaring, Scott, and Shugart, Matthew S., Juan, Linz. 1997. “Presidentialism, and democracy: a critical appraisal.” Comparative Politics. 29 (4): 449–471. doi: 10.2307/422014.
  27. Milan, Francesco. 2016. “Turkey: What hides behind a failed coup attempt.” The RUSI Journal, 161(4): 28–32. doi: 10.1080/03071847.2016.1228291.
  28. Sartori, Giovanni. 1997. Comparative Constitutional Engineering, New York: Yale University Press.
  29. Scotti, Valentina Rita. 2017. “Presidentialism in Turkey, A first appraisal of 2017 Constitutional Reform.” DPCE Online 30 (2): 251–266.
  30. Siaroff, Alan. 2005. Comparing Political Regimes: A Thematic Introduction to Comparative Politics, Canada: Broadview Press.
  31. Türk, R. 2011. “Practicability of Presidential System in Turkey.” Turkish Journal of Politics, 2 (1): 33–48.
  32. “Turkey’s Constitutional Reform: a review of constitutional history, current parliamentary system and proposed presidential system” TRT World, No. 4, 2017. Poslednji pristup: 10. mart 2021. https://www.trtworld.com/referendum/images/key/research.pdf.
  33. Yilmaz, Ihsan, and Galib, Bashirov. 2018. “The AKP After 15 Years: Emergence of Erdoganism in Turkey.” Third World Quarterly 39 (9): 1812–1830. doi: 10.1080/01436597.2018.1447371.
  34. Zlatić, Vedran. 2017. ,,Republika Turska u svjetlu rezultata referenduma od 16. IV 2017. godine – Povratak u prošlost stopama izabranog ‘sultana’?” Zbornik radova Pravnog fakulteta u Splitu 54 (4): 947–979. doi: 10.31141/zrpfs.2017.54.126.947
From the same issue

Related publications