МОГУЋНОСТИ ОДГОВОРА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ НА САВРЕМЕНЕ ТЕРОРИСТИЧКЕ ПРЕТЊЕ
Борис Бурсаћ
Open publicationПрелаз са заштитничке демократије у Турској коју карактерише доминантна улога војске на делегативну демократију са израженом функцијом плебисцитирне извршне власти, била је природна и дугоочекивана последица стогодишњег бурног развоја политичког система. Турска верзија президенцијализма, уведена 2017. године, одликује се недостатком хоризонталне одговорности, успостављањем неограничене моћи председника над свим гранама власти, растом општег клијантелизма и смањеном репрезентативношћу. Три фактора која су предодредила конституционализацију президенцијализма су нестабилност парламентарног система, значајна улога војске у доношењу политичких одлука и вишевековни развој политичке културе јаког вође. Рад тежи да кроз историјски осврт на конституционални развој који је предодредио промену политичког система Турске у председнички, истражи како је овакав систем обезбедио легитимитет, а истовремено постао недемократски. Турска верзија председничког система створила је хибридни и аутохтони режим деспотије са неуравнотеженом моћи шефа државе.