НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И МИТСКИ ОБРАСЦИ КОЛЕКТИВНЕ САМОИДЕНТИФИКАЦИЈЕ: САТИРИЧКА ДЕКОНСТРУКЦИЈА
Др Милена Пешић, Јелена М. Пешић
Отвори публикацијуУ раду се разматра покушај формулисања и примене јединствене безбедносне политике према избегличкој кризи, а у контексту Заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ; методолошки, рад се у највећој мери ослања на секундарне изворе података, тј. на различита истраживања о избегличкој кризи, како из земље, тако и из иностранства, али и на поједина релевантна документа ЕУ у области спољне и безбедносне политике, попут Лисабонског уговора; указано је на значај савремених, неконтролисаних, мигрантских кретања према земљама ЕУ и зашто се тај феномен сагледава са безбедносног аспекта; посебно је истакнуто зашто новине које се односе на што јаче заједничко деловање ЕУ у различитим кризним ситуацијама, прописане у Лисабонском уговору из 2009. године, не могу на најбољи начин да се примене на примеру избегличке кризе; посебно је указано на одбијање појединих чланица ЕУ да пристану на меру која се односила на равномерно распоређивање избеглица широм ЕУ, као и на уговор који је ЕУ постигла са Турском о задржавању избеглица на њиховој територији; осим тога, укратко је сагледана и позиција Србије, као једне од најважнијих земаља на „балканској рути“ избеглица и истакнуто да политика Србије, по овом питању, изразито зависи од става ЕУ и отуда несугласице унутар ЕУ могу неповољно утицати на формулисања става Србије; скренута је пажња и на то да институционални и нормативни оквир земље по питању избегличке кризе није дугорочно одржив, и да је потребна већа усаглашеност са принципима ЗСБП, што је и обавеза у процесу приступних преговора; закључак је да ЕУ не успева помирити сукобљене ставове чланица према избегличкој кризи и да постигнути споразум са Турском компромитује ЕУ у јавности оних земаља које имају статус кандидата за чланство, попут Србије;