СРБИЈА И СРПСКЕ ЗЕМЉЕ СТО ГОДИНА ПОСЛЕ ВЕЛИКОГ РАТА
Момчило Суботић
Отвори публикацијуУ раду аутори настоје да протумаче прилике у Европи и на Балкану у деценијама које су на размеђу векова претходиле Првом светском рату и времену његовог одвијања и исхода. Као почетни и завршни репери периода у коме су акумулиране супротности које су довеле до светског сукоба, истакнути су Берлински конгрес 1878. и Сарајевски атентат на аустроугарског престолонаследника 28. јуна 1914. године. Испитујући замршену дијалектику односа снага великих европских империја и њихових савеза и противсавеза, аутори у први план анализе стављају положај и улогу Краљевине Србије, тј. укупног српског чиниоца у јужнословенским, балканским и европским приликама, али и остала три незаобилазна актера: Аустроугарску (са Немачком у позадини), Турску у опадању и Русију у политичкој, социјалној и револуционарној конфузији. Кључни план анализе је геополитичко саодношење, нарочито аустроугарског и немачког ширења на југоисток, и руска балканска политика подршке словенским и православним народима у њиховим напорима стицања независности од два велика царства. Разлагање и нестанак Аустроугарске, Турске и Руског Царства посматра се кроз дипломатске осцилације и бурну деструкцију традиционалног империјалног и колонијалног поретка у Европи. Оцртавајући контуре пријатељских и савезничких српско/руских односа пред Први светски рат аутори означавају руске ставове према другачијем устројству Балкана, проблематичном одржању Турске и Аустроугарске, али и битне руске интересе у региону и Европи. У читавом раду аутори имају на уму снагу етничке и духовне али и религијско-црквене сродности и привлачења српског и руског народа, који су деловали чак и онда када политичке прилике и понашање националних елита није било на потребном нивоу и у складу вредностима и поукама историје.