СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ ОД СРЕДЊОВЕКОВНЕ ТЕОДУЛИЈЕ ДО РАЗГРАДЊЕ МОДЕРНЕ ДРЖАВЕ СРБИЈЕ
Др Сања Шуљагић
Отвори публикацијуИнститут за политичке студије
Политичка ревија
1/2014
АНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ УЗРОК ОПШТЕ ТУРБУЛЕНЦИЈЕ НА БАЛКАНУ
Сажетак
Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину на основу XXV члана Берлинског конгреса 1878. и Аустријско-турске конвенције од 29. априла 1879. На самом почетку је покушала и радила на томе да временски ограничени мандат за окупацију претвори у трајно запоседање. Аустроугарска и њени савезници сматрају да окупација почива на међународној основи а касније су убеђивали светско јавно мњење да је она изведена и на државноправној и унутрашњој основи. По првом тумачењу, све законске мере окупационе власти биле су привремене, а по другом тумачењу трајне. Уз то се стално постављало питање суверенитета, националног права, држављанства и конзуларне заштите. Мада то питање није решено до коначне анексије 1908, у пракси су Босна и Херцеговина биле укључене у државно уређење Хабзбуршке монархије. Иза питања правног положаја Босне и Херцеговине стајало је питање ко је стварни господар у тим покрајинама. По конвенцији из 1879, султаново име и турске заставе били су симбол турске власти, али је све остало носило ознаке аустроугарске трајне присутности у покрајинама. Иза свих теорија које су се у вези с тим развијале стајала је одређена политичка рачуница, а не право. И баш је та правна нејасноћа утицала на то да је положај Босне и Херцеговине зависио од односа одређених снага које су кршиле међународно право а стално су истицале да се њихове тежње темеље на законској основи. Српска влада дала је 18. фебруара изјаву да она од Аустроугарске не тражи ништа ни у политичком ни у привредном погледу. По босанскохерцеговачком питању она је дигла свој глас утолико, уколико је он имао европски карактер. И у будућности за њу ће по том питању бити меродаван само став европских сила. Ако оне признају створено стање, примиће такву одлуку и Србија. Та изјава српске владе, с извесним руским изменама, није задовољавала Беч, јер је овај тражио изрично признавање анексије. Од Србије је тражен јасан и безуслован одговор. Енглеска, Француска, Русија и Италија учиниле су 17. марта заједнички демарш код српске владе, да јој олакшају одлуку која није била лака. Српска влада је попустила и учинила оно што се од ње, у интересу мира, тражило против своје воље признала је анексију Босне и Херцеговине.
Референце
- F. Schmid, Bosnien und die Herzegovina unter der Verwaltung Österreich-Ungarns, Leipzig 1914.
Глигорије Гершић, Поглед на међуанродни и државноправни положај Босне и Херцеговине и острва Кипра према научним оценама претставника данашње међународноправне теорије, Београд 1893.
Мишо Гаћиновић, Тајна, Чигоја, Београд, 2006.
Група аутора: Историја српског народа од Берлинског конгреса до уједињења 1878-1918, шеста књига, први том, Српска књижевна задруга, Београд, 1983.
Д. Јузбашић. О проблемима утврђивања и озакоњења основних принципа управљања Босном и Херцеговином на почетку АустроУгарске окупације, IV, Сарајево, 1968.
Н. Капиџић, Положај Босне и Херцеговине за вријеме АустроУгарске управе (државноправни односи), IV, Сарајево, 1968.
Б. Маџар, «Конвенција о положају православне цркве у Босни и Херцеговини, закључена 1880. године између АустроУгарске и Цариградске патријаршије», Прилози Института за историју радничког покрета, XIXII (1975-1976).
Веселин Маслеша, Млада Босна, Култура, Београд, 1945.
Гојко Круљ, Напор Босне и Херцеговине за ослобођење и уједињење, Градска привреда, Сарајево, 1929.
Небојиша Богуновић, Коекуде Србијо, Интерпринт, Београд, 2006.
Никола Стојановић, Босанска криза 1908-1914, «Веселин Маслеша», Сарајево, 1958.
Стојан Новаковић, Најновија балканска криза и српско питање, Београд, 1910.
Глигорије Гершић, Међународно правни биланс у последњој балканској кризи, Београд, 1909.
Милорад Екмечић, Стварање Југославије 17901918, књ. 2, Просвета, Београд, 1989.
Владимир Гаћиновић: „Богдан Жерајић“, Споменица Владимира Гаћиновића, Уредио Перо Слијепчевић, Пријатељи и другови, Штампарија Петра Н. Гаковића, Сарајево. 1921.
Владимир Ћоровић, Историја Срба, Домино Фер Наша књижара, Београд, 2011.
Ђ. Пејановић, Библиографија штампе Босне и Херцеговине 1850-1941, Сарајево, 1963.
Никола Стојановић, „О задацима Босне“, Летопис Матице српске, год. CIII, август 1929.
Глас Црногораца, 17/30 новембра и 1/14 децембра 1907 - Ђ. Настић, Краљ Никола и бомбашка афера, Нова Европа II (1921).
Ален Џ. П. Тејлор, Борба за господство у Европи 1848-1918, Сарајево, 1968.
Peter W. Reuter, Die Balkanpolitik des frazösischen Imperialismus 19111914, Frankfurt, 1979.
Сања Савић, „Организација и надлежност сабора по земаљском уставу из 1910. године“, Анали Правног факултета Универзитета у Зеници, бр. 7/2011.
АБХ, ПР бр.12/1887, Хоровић Калају, Бања Лука 13.марта 1887,
Х. Капиџић, Босна и Херцеговина за вријеме аустроугарске владавине, Сарајево 1968.
Владимир Ћоровић, „Покрет сеобе Срба из Невесиња 1902“, Братство, XIX (1925).
Милорад Екмечић, „Интернационални и интерконтинентални миграциони покрети из југословенских земаља од краја XVIII вијека до 1914“, Годишњак, ХХ (19721973).