СРПСКА ПОЛИТИКОЛОГИЈА У СЛУЖБИ ПОЛИТИКЕ 1968-2018.
Владимир В. Првуловић
Open publicationУ раду се разматра хипотеза постојања „времена после истине“ у политици, политикологији и друштвеним наукама уопште. Синтагма постистинско време се третира као једна од идеолошких интенција препознавања сегментарног стања епохе, применом идеологема постизма или послеизма. Уз постизам, други оперативни модус хронополитичког обележавања карактера времена је ендизам или идеологема о окончању разноликих феномена људског света при крају историје. Оба алата атрибуирања политичких феномена функционишу унутар модела афирмације постојећег поретка некритичке обезнањености и одсуства могућности препознавања стварних узрока и детерминизма друштвене кризе.
Сазнајни и интерпретативни статус истине доводи се у сумњу у свим друштвеним па отуда и у политичким наукама. У политикологији тим више јер је политика такав облик људске праксе у коме се истина тешко открива. У променљивој политици се заправо конфигуришу приближне истине – истиноликости. Релативност и интерактивност истине у политици рефлектује се и на политикологију. Одатле потиче и синтагма „постполитикологија“ у контрафактуалном и парадоксалном стању политикологије после политикологије.
Аутор разматра хипотезу постполитиколошке не/могућности, са становишта у коме се уважавају политичке метаморфозе али оспоравају како одумирање политике тако и науке о политици; нарочито онако како се на томе настоји у неомарксизму и неолиберализму. Идеолошка и доктринарна антиесенцијалистичка интенција подруштвљавања политике и неутралисања и неутрализовања политике, по мишљењу аутора није издржала пробу времена. У закључку аутор сматра да је политикологија преживела ударе транзиционе конфузије и ендистичко и постистичко докрајчавање. Такав закључак даје разлоге уверењу да политикологија, као посебни научни корпус у области друштвених наука, ни издалека није исцрпела могућности мултидисциплинарног развоја.