СРПСКА ПОЛИТИКОЛОГИЈА У СЛУЖБИ ПОЛИТИКЕ 1968-2018.
Владимир В. Првуловић
Отвори публикацијуОвај рад разматра како развој српске политикологије, тако и савремене трендове у политичким наукама генерално, у контексту глобализације и пратећих процеса. Аутори истичу како је глобализација у великој мери допринела алијенацији политичких наука из националних оквира. Премда су данас политичке науке највећим делом усмерене на проучавање актуелних глобалних процеса, у раду се жели указати на то да је ипак неопходно да политикологија, у извесној мери, остане усмерена и на проучавање партикуларних, националних и историјских искустава везаних за утемељење фундаменталних облика друштвеног организовања, било да је реч о политичкој заједници, то јест држави, или нацији. Маркирају се два нивоа еволутивног развоја политичких наука у свету: ниво дисциплинарне еманципације, то јест њихово утемељење као самосталне научне дисциплине у оквиру друштвених наука, и ниво националне еманципације, који је везан за усмерење политикологије на национално историјско искуство и процесе друштвеног и политичког развоја одређене земље, то јест процесе изградње заједнице, нације и државе (community, nation- и state-building), њихову динамику и специфичне форме. Констатује се да је, у случају српске политикологије, овај други ниво научног развоја остао њена „слаба карика“, уз дату анализу узрочника који су допринели таквом стању. На основу тога, износи се закључак да је српска политикологија директно из фазе интернационализма (марксистички утемељеног) прешла у етапу глобализације. Реч је о актуелној развојној фази која се одликује тиме да је глобализација постала не само веома популарна и једна од значајнијих тема политичких наука у нас (развијена је својеврсна политикологија глобализације), него је глобализацијски процес, у својој форми вестернистичке унификације, уз још неке друге дисциплине друштвених наука, захватио и саму српску политикологију (тако да имамо на делу и глобализацију политикологије). Поред тога, указује се на тренд у политичким наукама, али и сродним научним дисциплинама, ка примени својеврсне изоморфистичке праксе, по угледу на концепт институционалног изоморфизма, а која води некритичком преузимању или, једноставно речено, „пресликавању“ одређених идеја и решења из других политиколошких традиција. У том контексту, присутна је општа криза идеја, које у великој мери бивају угушене предоминантним парадигмама, попут теорије јавног или рационалног избора. Док је у актуелним светским оквирима приметан управо повратак идеја у средиште политиколошке мисли, може се констатовати да такав тренд још увек није заживео и у српској политикологији.