ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА И ДРУШТВО
Србобран Бранковић
Open publication
Српска политичка мисао
2/2017
НАЧЕЛО NE BIS IN IDEM У ПРАКСИ УСТАВНОГ СУДА СРБИЈЕ И ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА
Abstract
Имајући у виду могућу повреду процесне забране двоструког суђења у истој ствари и праксу Европског суда за људска права аутори указују на потребу суптилног разграничења између кривичних дела и прекршаја. Прекршајни судови морају утврђивати оне чињенице које чине биће прекршаја, а кривични судови елементе бића кривичних дела. У казненом законодавству Републике Србије постоји аутентичан концепт вишестепене, вишеструке кажњивости. Тако, Кривични законик Србије у члану 63. став 3. предвиђа да се затвор или новчана казна коју је осуђени платио за прекршај или привредни преступ, као и казна или дисциплинска мера лишења слободе коју је издржао због повреде војне дисциплине урачунава у казну изречену за кривично дело чија обележја обухватају и обележја прекршаја, привредног преступа, односно повреде војне дисциплине. Са друге стране, обрнута ситуација у којој је утврђено да постоји кривично дело доводи до тога да оно као најтежи вид казненог понашања конзумира лакши деликт тј. привредни преступ или прекршај јер се ради о привидном идеалном стицају. Да не би у будућности долазило до активирања начела ne bis in idem законодавац мора прецизније да разграничи прекршаје и кривична дела. Јасније законско разликовање прекршаја и кривичних дела, као и боља сарадња надлежних државних органа довешће до смањења повреде забране двоструког суђења у истој ствари. Питање идентитета казнених деликата је једно од најтежих питања примене начела ne bis in idem, посебно када имамо преклапање тежих прекршајних и кривичних дела тј. када се у оба случаја могу изрећи затворске казне.
References
- Бајовић Вања, „Случај Миленковић – ne bis in idem у кривичном и прекршајном поступку“, у зборнику: Казнена реакција у Србији VI део (приредио: Ђорђе Игњатовић), Правни факултет-Универзитет у Београду, 2016, стр. 243-259.
Закон о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Сл. Лист СЦГ – Међународни уговори, бр. 9/2003, 5/2005, 7/2005-исправка и Службени гласник РС – Међународни уговори бр. 12/2010.
Коларић Драгана, Марковић Саша, „Основна људска права полицијских службеника у светлу новог Закона о полицији“, Српска политичка мисао, Институт за политичке студије, бр. 3/2016, стр. 231-252.
Кривични законик – КЗ, Службени гласник РС, бр. 85/2005, 88/2005 – испр. 107/2005 – испр. 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014. и 94/16.
Марковић Саша, „Улога полиције у сузбијању насиља у породици у прекршајном поступку“, Наука, безбедност и полиција – Журнал за криминалистику и право, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, бр. 2/2015, стр. 211-231.
Марести против Хрватске, 55759/07, од 25. јуна 2009. године.
Миленковић против Србије, представка број 50124/13 од 01. марта 2016. године.
Мрвић-Петровић Наташа, „Поштовање начела ne bis in idem при суђењу за сличне прекршаје и кривична дела“, Наука, безбедност и полиција – Журнал за криминалистику и право, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, бр. 2/2014, стр. 27-39.
Муслија против БиХ, 32042/11 од 14. јануара 2014. године.
Одлуке Уставног суда: Уж-1285/2012, Уж-11106/2013, 9529/2013.
Томасовић против Хрватске, 53785/09, од 18. октобра 2011. године.
Устав Републике Србије, Службени гласник РС, бр.98/2006.
Шкулић Милан, Кривично процесно право, Правни факултет -Универзитет у Београду, Београду, 2014.
Engel и други против Холандије, 5100/71, од 8. јуна 1976. године.
Oliveira против Швајцарске, 84/1997/868/1080 од 30. јула 1998. године.
Sergey Zolotukhin против Русије, 14939/03, од 10. фебруара 2009. године.