ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ОБЛИЦИ УМАЊЕЊА ДЕМОКРАТСКИХ КАПАЦИТЕТА У САВРЕМЕНИМ ПОЛИТИЧКИМ СИСТЕМИМА
Dr Vladan Stankovic
Open publicationСистемске теорије међународних односа развиле су се средином прошлог века са циљем превазилажења класичних теорија, које су изворе нестабилности у међународним односима налазиле у људској природи и на нивоу државе. Како би дошле до правилности које владају у систему, услова под којима они могу бити стабилни или нестабилни и ограничења која постављају пред своје актере, системске теорије су користиле пре свега дедукцију и моделовање, а затим и класификацију за разврставање теоријских и историјских модела међународних система. Ричард Роузкренс је један од теоретичара међународних односа који је системском и историјском анализом утврдио постојање девет међународних система и издвојио четири основна елемента од којих је зависила њихова стабилност – усмереност елита, контрола, ресурси и капацитет система. Истраживањем ове четири варијабле у међународном систему на почетку XXI века дошло се до закључка да је он нестабилан због супротстављеног етоса елита (реформистичке и реакционарне), њихових нестабилних мандата, које подстичу једностране и насилне акције, велике покретљивости ресурса и њихове ограничености, као и недовољно снажних капацитета система да помири ове супротности или надокнади губитке страна.