„МЕКА МОЋ“ РУСИЈЕ – УСЛОВ ЊЕНОГ ГЕОПОЛИТИЧКОГ УСПОНА
Мирослав Б. Младеновић, Јелена Г. Пономарева
Отвори публикацијуПолазећи од културолошког становишта да политички и медијски дискурс неумитно учествују у формирању националне колективне свести, у овом раду покушали смо да укажемо на заступљеност одређених медијских садржаја као стратешких средстава политичке комуникације. Критичким освртом и анализом садржаја медијског простора (првенствено локалних штампаних медија и телевизије) у Србији током 2015. године, указали смо на политику профитабилности или, у најмању руку, бездушну индиферентност према људским правима и личном достојанству човека. Наиме, политички и корпоратвни актери наставили су да прилагођавају своје комуникационе стратегије гајењу културе селебритија и таблоидизацији медијских садржаја који су суштински супротни потребама професионалног медијског извештавања, а концепт ријалитија опет је почео да се намеће као сурогат тема из свакодневног живота и садржаја обојених суровом економском реалношћу. Друштво спектакла и њему својствени закон тржишта оваплотили су се у медијској производњи среће и политизацији медијског простора, чинећи неименоване изворе главним изворима информација и величајући тематику актуелности или тзв. псеудодогађаја. На тај начин, под велом интереса различитих центара политичке и финансијске моћи, а изговором угађања интересовању публике, стратешки је спроведена скандализација медија и бескрајно заглупљивање народа. „Естетизација тривијалног“ не само да је обојила журналистички језик и избрисала границе пристојности у изражавању већ је и увела на велика врата медијску неписменост. Са друге стране, у фокус медија истовремено су стављени насиље и црне хронике, чиме је извршен девијантан утицај на систем друштвених вредности и интензивиран осећај несигурности грађана.