УСТАВНИ СИСТЕМ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ УОЧИ ВЕЛИКОГ РАТА: ЛОКАЛНА (САМО)УПРАВА

Последњу четвртину века пред Велики рат, Србија је, уз прекид од безмало једне деценије, била земља парламентаризма. Устав Краљевине Србије од 1888. се у уставноправној науци обично сматра најбољим уставним актом у историји српске уставности, јер је прихватио готово све најмодерније европске демократске институције свога времена, док је Устав од 1903. био његов „двојник“ – његово ново, допуњено и поправљено издање. Једна од најважнијих тековина европске демократије јесте локална самоуправа, коју су ови устави положили на нове темеље, умногоме различите од оних које су поставили ранији српски устави. У овом раду је укратко приказана еволуција локалне самоуправе у Србији пре доношења Устава од 1888, као и решења која су тај Устав и закони који су из њега произашли предвидели за тај облик територијалне децентрализације. У периоду владавине краља Александра Обреновића прво је враћен на снагу Намеснички устав од 1869, а затим донесен и нови, Октроисани устав од 1901, чија решења нису била у складу са начелима демократије и парламентаризма. Посебна пажња посвећена је и периоду од 1903. до 1918, када је Устав од 1888. поновљен као Устав од 1903, али није био праћен одговарајућим законодавством у сфери локалне самоуправе. На крају, дата је оцена једних и других решења.