ВОЈНO НЕСВРСТАВАЊЕ ПОЈАМ, РАЗВОЈ, ПЕРСПЕКТИВЕ
Милош Јончић
Open publicationНационална и просветитељска улога коју је имала Српска Цркве престала је да постоји у Првом светском рату (1914-1918). Њена целокупна делатност била је угашена доласком окупатора у Србију. Са гашењем цркве, угашена је и дуговековна традиција коју је имала у улози образовног и социјалног стожера, те духовног обновитеља народа. Другим речима, нестао је дуговековни темељ духовне спреге и везе са идентитетом. Тема образовне улоге цркве као циљ анализе, отвара ново поглавље савремене српске орбите, те добија на снази од како се враћа интересовање превасходно млађих генерација за теолошку науку. Друге друштвене науке повезане су са истом. Тако, политика, историја, филозофија и друга научна гледишта имају своје трајне везе са религијом. Спој науке и религије, у овом случају политичке науке и религије, важан је у разрађивању субјеката моћи који су у садејству са духовном едукацијом могли имати позитивног удела у рату и помоћи у менталном оснаживању током и након ратних страдања на тлу Србије.
Кроз упоредни метод, из позиције новог доба, анализа може указати какав је био статус и улога српске цркве у образовању народа пре и током Великог рата. Показаће се како се остваривала ова улога и зашто су носиоци тадашњег власти доносили поједине одлуке. На крају, показаће се какве ефекте су ове одлуке производиле кроз осврт на време данас. У том смислу, ретроактивна анализа разлога успеха односно неуспеха, значајна је у указивању на спону образовања и духовности коју је одувек имала црква, те може помоћи у будућој анализи исте или сличне тематике. У том смислу, анализа је несагледива без погледа на прошлост.