ОБЕЛЕЖЈА СТРАТЕГИЈА САД И НАТО ПРЕМА СРЈ ПРЕ И ТОКОМ АГРЕСИЈЕ 1999. ГОДИНЕ
Драган Јевтић, Милан Миљковић
Open publicationСуочена са непредвиђеним интензитетом отпора СР Југославије и интерним потешкоћама, стратешка комуникациона кампања НАТО током агресије 1999. године била је принуђена на сталну адаптацију. Припремна фаза агресије одвијала се у складу са селективном „политиком сећања” на Други светски рат и сукоб у Босни и Херцеговини, којом се правдала мотивација за агресију услед евидентног кршења међународног права и Повеље ОУН од стране чланица НАТО. Такав приступ био је на снази до почетка озбиљнијег суочавања са „лажним вестима” и „колатералним грешкама”, пре свега након бомбардовања колоне расељених Албанаца 14. априла у околини Ђаковице. Суочени са притиском јавности, највиши руководиоци НАТО земаља тада предају руковођење стратешком комуникационом кампањом Алистеру Кемпбелу, „спин мајстору” британског премијера Тонија Блера, са циљем сламања отпора критичког јавног мњења, пре свега у земљама чланицама. Са интензивирањем притисака на Београд да прихвати услове за окончање бомбардовања, стратешка комуникациона кампања НАТО у последњим седмицама агресије прелази у фазу фокуса на слање порука „терора” грађанима СР Југославије, војске и полиције. Из угла постизања циља, стратешка комуникациона кампања НАТО успела је да надвлада супарника. Међутим, гледано из перспективе четврт века касније, она је истовремено била врхунац „униполарне” надмоћи САД и НАТО, и окидач транзиције ка мултиполарном информационо-комуникационом поретку услед лекција које су из стратешке комуникационе кампање извукле Руска Федерација и Народна Република Кина.