КРИТИЧКИ ОСВРТ НА „МАПУ (АНТИ)УТОПИЈА“ ДРАГОША КАЛАЈИЋА
Александар Саша Гајић
Отвори публикацијуУ раду се апострофира средишњи значај историјског наратива као основе стратешке културе. Концепт стратешке културе усидрен на поставкама умереног конструктивизма у средиште пажње поставља питање каузалне везе идеационих чинилаца (тј. идентитета, норми, вредности и идеја) према политици националне безбедности. Ситуирањем стратешке културе унутар конструктивистичког истраживачког програма омогућава третирање историјског наратива као њене идеационе основе. Према томе, полазна хипотеза у овом раду заснива се на претпоставци да историјски наратив представља идеациону основу стратешке културе Републике Србије. Тестирање ове хипотезе реализовано је кроз студију случаја стратешке културе Србије, квалитативном анализом институционализованог историјског наратива, односно његовог дела који интерпретира период историје од 90–их до данас. Према томе, истраживање се усмерава на једна део историјског наратива– наративу о пост-југословенском периоду. Основни циљ истраживања састојао се у идентификацију идеационих чиниоца стратешке културе Републике Србије у односу на четири аналитичке димензије: идентитет, вредности, норме и светоназор. Анализа наратива о пост–југословенском периоду омогућила је дедуковање и идентификацију идеационих чиниоца који фундирају основне димензије стратешке културе Републике Србије. Издвојени идеациони чиниоци показују узајамну кохерентност, а димензија идентитета јавља се као угаони камен осталих аналитички димензија и, уопште, стратешке културе Републике Србије. Наиме, идентификовани кључних национални и државни интереси, легитимне методе њиховог остваривања и перцепција других држава и нација дубоко је укорењена у националној самоспознаји и особинама српског националног карактера.