КРИЗА КОРОНАВИРУСА: УТИЦАЈ И ИМПЛИКАЦИЈЕ НА (ПРЕ)ОБЛИКОВАЊЕ КУЛТУРНО-ПОЛИТИЧКОГ ИДЕНТИТЕТА СРБИЈЕ И КИНЕ II
Dr Sanja Stosic
Open publicationМногобројни су примери историјских конструката, који већ век и по служе идеологији „хрватског државног права“. Овај рад представља наставак разматрања најважнијих митологема уграђених у темеље националног идентитета Хрвата. Неке од њих, споменуте у прошлом броју овог часописа („Хрватска до Дрине“ и „Црвена Хрватска“), еволуирале су давно у фактоиде; уткане су у „колективно сећање“ хрватске нације и анатомију србофобије. Како би структура мржње била чвршћа, а великохрватске тежње оправдане, српски народ био је подвргнут дозираној расистичкој погрди од стране истакнутих хрватских историчара, политичара и католичког свештенства у 19. и 20 веку. Упоредо с инструментализацијом историје, креиране су и предрасуде о крајишким Србима, који су преименовани у „посрбљене Влахе“: народ антрополошки помало стран и културно прилично удаљен од европске цивилизације. Нижерасно „славосрпско смеће“, како га назваше „очеви хрватске нације“, сметало је свеколиком напретку народа и државе откако се „дотепло“ у Хрватску, и почело се сматрати недостојним саживота с „правим људима духа хрватског“ – тобожњим „потомцима Гота“, Аријеваца, војника-освајача из древног Ирана. Срби, с друге стране, задобише епитет „сужањске пасмине“, којима Грци или Мађари „дадоше име“; постадоше „потомци мартолога“, у којима кипти „зло и рђа“, пљачкаши и робитељи „свете земље Хрватске“, „предзиђа хришћанства“. Нестанком османлијске претње, иако је вековима чинио највећи део крајишких војних трупа, српски народ представљен је као „влашки накот зрео за секиру“, послушник „србијанских гегула“ и њихове „циганске династије“. Тиме је митоманисање, потпомогнуто хрватским научним и образовним институцијама, успешно завршило свој србомрзачки задатак: надахнуло је погром у три наврата за само стотину година. Међутим, индуковало је и кроатофобију, омогућивши на неодређено време „circulus vitiosus“ српско-хрватских конфликата