ТРАНЗИЦИЈА БЕЗБЕДНОСТИ: ОД ДРЖАВНОГ КА НАЦИОНАЛНОМ КОНЦЕПТУ
Милан Пашански
Отвори публикацијуКрајем последње деценије ХХ и почетком прве деценије ХХI века, Савезна Република Југославија (СРЈ) и Република Србија (РС) су имале различита искуства у решавању две међусобно повезане кризе изазване насиљем албанских екстремиста. Прво, претежно негативно искуство, односи се на решавање кризе на Косову и Метохији крајем прошлог века, а друго, претежно позитивно искуство, на решавање кризе у Копненој зони безбедносни на територији општина Прешево, Бујановац и Медвеђа крајем прошлог и почетком овог века. Полазећи од тога и од чињенице да су обе кризе настале као последица политички мотивисаног насиља, рад је резултат истраживања које је било усмерено на трагање за одговором на питање: Који су елементи стратегије СРЈ и РС имали кључни значај у решавању кризе изазване насиљем албанских екстремиста на Копненој зони безбедности на југу централне Србије? Сагласно тако одређеном проблему, циљ истраживања био је да се анализом расположивих садржаја идентификују и научно опишу основни елементи стратегије које су СРЈ и РС примениле у решавању те кризе. Резултатима тако усмереног истраживања, као најзначајнији елементи те стратегије идентификовани су и научно опсани: 1) сарадња са снагама КФОР и другим значајним субјектима међународне заједице и 2) решавање кризе ненасилним путем, политичким средствима ипреговорима са представницима албанске националне заједнице. Полазећи од тога да се описано насиље албанских екстремиста може квалификовати као тероризам, стратегија коју су СРЈ и РС примениле у његовом сузбијању може се користити као пример добре праксе супротстављања сличним врстама етнички мотивисаног тероризма.